На једном предавању хиспаноамеричке књижевности, када смо тумачили поезију Габријеле Мистрал, увидела сам незанемарљиве сличности у лику и делу чилеанске песникиње са Десанком Максимовић и пожелела да приредим панел на ту тему. Међутим, да бих остварила ову замисао, била ми је потребна помоћ искуснијих зналаца, те сам тако затражила помоћ од две апослутне звезде хиспанистике које су ми одмах притекле у помоћ: већ интервјуисане Силвије Монрос и професорке са Филозофског факултета у Новом Саду, Бојане Ковачевић Петровић.
Једини утисак који су ми до тада пренели био је, цитирам, да „њу много воле студенти”, што је ретко леп комплимент када радите у просвети. Потом сам увидела да се није само остварила као омиљена професорка на Романистици, већ и да потписује сијасет превода значајних наслова махом хиспаноамеричке књижевности. Док састављам овај текст, Бојана се већ похвалила новим уратком, преводом класика шпанске књижевности XX века, „Породица Пасквала Дуартеа” Камила Хосеа Селе. Уосталом, о њеним преводилачким подухватима и стремљењима можете и сами сазнати више у опсежним одговорима на наша уобичајена лексиконска питања.
Са којих језика преводите?
Са шпанског и енглеског.
Којом врстом превођења се бавите ?
Већ више од двадесет година паралелно се бавим писменим (махом књижевним) и усменим (консекутивним и симултаним), а од пре шест година и судским превођењем, које ми је најмање занимљиво. Реч је о три сасвим различита домена. Књижевно превођење је сан који остварујем сваком новом књигом, али морам признати да је било остварених снова и приликом консекутивног превођења, код којег ми умногоме помажу искуства стечена током рада у медијима. Заправо та два ”пола” веома одговарају мојим сензибилитетима, јер књижевно превођење захтева осаму, дубоко промишљање и сасвим другу врсту концентрације од консекутивног, које такође представља изазов јер треба пренети поруку у условима који често не иду преводиоцу на руку. Овде бих додала још једну преводилачку сферу коју волим и негујем: позоришне комаде. Радила сам дванаестак година у позоришту, живим у кући пуној позоришта и већ дуго је и то саставни део мене. Превођење драмског текста је сасвим особено јер има тројну циљну групу (читаоце, глумце и публику у сали) и позоришни превод пре свега мора бити разумљив, те га увек изговарам наглас како бих се уверила да је функционалан. Преводиочев задатак у овом случају не престаје када преда текст позоришту, јер следи сарадња с театром, редитељем и глумцима, у процесу ”оживљавања” текста, а то једнако узбудљиво као тражење еквивалената изворним репликама. На предавањима које држим о превођењу често у уводном делу употребим фотографију озареног и неодлучног детета у продавници најразличитијих слаткиша – ето, то сам ја у свету превођења.
Шта вас највише радује у процесу превођења, а шта вас ставља на муке?
Радост је увек ту када је реч о књижевности, квалитетном штиву и занимљивим саговорницима. Радује ме добро решен преводилачки изазов, а у свакој књизи их има много. Посебно ми значи утисак правог читаоца, а то нажалост веома ретко дође до преводилаца. Штавише, многи читаоци уопште не обраћају пажњу на име преводиоца. Више пута сам на књижевним вечерима и предавањима присутнима поставила питање да именују три преводиоца чије су преводе читали и једва бисмо напабирчили једног или двоје. Другим речима, изузетно је важно да се прича о превођењу и преводиоцима јер смо у сваком тренутку окружени преводима и потребно је да освешћујемо људе који нису из нашег миљеа да се текстови не преводи сами и да Гоогле Транслате никада неће моћи да замени знање и умеће појединаца који у тај посао улажу велику енергију и много времена. Видим да се млади преводиоци срећу с истим проблемима као и ја на почетку каријере: ”то је само неколико страна, шта је то за тебе”. Знање страног језика не подразумева умешност у превођењу, а преводилац који се професионално бави својим послом не може себи да дозволи отаљавање и збрзавање превода, ма колико да је плаћен за то (нажалост, код нас је махом реч о веома малим хонорарима).
Да се вратим на питање: инспирише ме велика књижевност, нарочито када је откријем код мање познатих писаца (као што су Сантјаго Ронкаљоло или Едуардо Лало). Мој омиљени писац, мој животни књижевни сапутник је Карлос Фуентес и док га преводим, с њим дишем. Тренутно завршавам превод његовог великог романа Године с Лауром Дијас, а највише сам уживала у његовој књизи Дијана или усамљена богиња лова, где сам открила огољеног, интимног, дубоко емотивног Фуентеса.
Инспиришу ме и писци које преводим усмено. То је драгоцен део мог искуства и велика привилегија коју сам имала: консекутивно сам преводила многим гостима ПросеФеста, а били су нам Сое Валдес, Гиљермо Мартинес, Саманта Швеблин, Ронкаљоло, Луиса Валенсуела. Са свима њима сам и даље контакту. Ипак, мислим да је врхунац моје преводилачке каријере било гостовање Марија Варгаса Љосе у Новом Саду, јуна 2015. Огромна енергија је уложена у организацију тог догађаја, којем је присуствовало око 1300 људи, и сви смо те вечери доживели својеврсну катарзу, укључујући и нобеловца.
Што се другог дела питања тиче – муке су саставни део живота, па и превода. Послужићу се још једном сликом са својих предавања: сваки нови превод је као планина којој не видите врх, а на коју треба да се попнете. Много зависи од тога какву опрему имате код себе, колико имате искуства и колико сте упорни. Другим речима: нико се не рађа као преводилац. То се постаје радом и само радом. Дакако, има талентованих преводилаца, али и иза њихових врсних превода стоји велик рад. Такође, обим књиге или дужина разговора није пропорционална тежини дискурса. Једна од књига које су ме највише намучиле има свега 90 страница (Епизода из живота путујућег сликара Сесара Аире).
Преводилац којег посебно цените?
Има их доста. Веома поштујем своје колеге и сматрам да наша мала земља има много одличних преводилаца. Мислим да је превод Терра Ностре (К. Фуентес) који је урадила Марица Јосимчевић један од најбољих у историји наше преводне књижевности. Дивим се преводу Бестидне ноћне птице (Хосе Доносо) Бранка Анђића. Када сам упознала Банета, прво питање које сам му поставила било је како је успео тако да преведе ту слојевиту књигу, у време када није постојао интернет. Одоговор који сам добила био је величанствен: Бранко Анђић је потрошио цео хонорар (у доба Југославије преводилачка делатност била је много цењенија него данас) на телефонске разговоре с Доносом, који му је лично решавао недоумице. Волим виртуозне преводе Александре Манчић, сматрам да је Весна Стаменковић рођени преводилац, баш као и Ивана Ђурић Пауновић; роман Панталеон и посетитељке (Варгас Љоса) Силвије Монрос Стојаковић одличан је пример успелог превода духовитог штива, а то је права реткост. Дивим се дубокоумним преводима Зорана Пауновића, бриљантним досеткама Коље Мићевића, огромном језичком таленту Драгане Бајић, преводилачким подвизима колега са Филолошког факултета у Београду и, напослетку, најуспелијем преводу са српског на шпански језик у нашој историји: Хазарском речнику (М. Павић) Далибора Солдатића, који слови за култни у Шпанији, Мексику, Перуу, Аргентини…
Каква мерила треба да испуњава добар преводилац?
Пре свега мора да има велику жељу да се бави тим послом, како би стекао занат и по могућности га временом подигао на ниво уметности. У протеклих пет година сам много радила с младим преводиоцима и међу њима има доста талентованих и мотивисаних младих људи. Њихова преводилачка каријера зависиће искључиво од жеље коју имају, односно од истрајности која их води. Прилике не падају с неба, треба их стварати и борити се за њих, а преводити није нимало лако, напротив. Потребна је велика посвећеност, често и одрицање од других, можда занимљивијих активности. Такође је важно да има ко да их прати на том путу, да им буде својеврстан ментор. Ја сам имала ту срећу да ми је професор на студијама била Александра Манчић. Када смо били на четвртој години студија, она нам је пружила прилику да објавимо прве преводе и отворила нам врата тог чаробног света. Вођена тим примером из личног искуства, настојим да препоручим и мотивишем своје студенте и млађе колеге кад год се за то укаже прилика. Ево, протеклих месеци сам с четвртом годином Романистике Филозофског факултета у Новом Саду приредила тематски блок кратких прича посвећен Марију Бенедетију, поводом стогодишњице његовог рођења, и то ће објавити часопис ПОЉА. Оваква врста активности је вишеструко значајна: студентима пружа могућност да стекну неопходне бодове за предиспитне обавезе, прво преводилачко искуство, библиографску референцу и ставку за ЦВ, а публикацији која је спремна да пружи прилику младим надама доноси одличан материјал за објављивање.
Морам да споменем још један од низа добрих примера: недавно је једна млада издавачка кућа с дугогодишњим уредничким искуством ангажовала више младих преводилаца са шпанског и направила међу њима аудицију: сви су превели исте пробне странице текста, које је потом неколико нас анонимно рецензирало. Особа с највишом просечном оценом је изабрана да преведе књигу, а остали су брижљиво збринути у базу података с идејом да им се пружи шанса првом наредном приликом. То је одличан модел, који би могли да примене и други издавачи.
Које бисте дело или писца желели да преведете?
Пре двадесетак година сам имала на списку Сабата, Варгаса Љосу и Фуентеса. Све три жеље сам испунила. Међу новим жељама нису писци већ дела, жанровски сасвим различита: роман Ла ноцхе де лос алфилерес Перуанца Сантјага Ронкаљола, приче Чилеанке југословенског порекла Андрее Јефтановић, први роман Роберта Болања (и А. Порте), есеји о књижевности шпанског писца Хорхеа Кариона и врсног аргентинског књижевника Рикарда Пиље, фантастична књижевност Давида Роаса и велики број позоришних комада хиспанских аутора.
Иначе, у последњих неколико година ми је једнако велик изазов да пишем о превођењу, настојећи да пренесем своја искуства кроз науку и да спојим теорију и праксу.
Са којим проблемима се данас најчешће сусрећу преводиоци?
Када је реч о преводиоцима с искуством, проблем углавном представљају хонорари несразмерни уложеном труду и времену (просечна цена једне странице књижевног превода је 4 евра, а за књигу од 300 страна потребно је око шест месеци рада, некад и много више); дешавају нам се и неспоразуми с издавачима, јер поједини власници издавачких кућа немају разумевања према преводиоцима, колико год то апсурдно звучало. Када су у питању млади преводиоци, њима пре свега недостаје шанса. Сматрам да је задатак нас који смо у преводилачким водама да формирамо наследнике и да им помогнемо на почетку каријере. То је много важније од низа успешних превода.
Када би вас млађи колега питао за савет, шта бисте му поручили, како постати и остати добар преводилац?
Да буде активан, упоран и доследан. Добар књижевни преводилац мора много да чита, да размишља о туђим преводима и да добро познаје матерњи језик, јер се знање страног подразумева. Изузетно су важни најразличитији приручници, велика база сваковрсних података, контакти са стручњацима из свих могућих сфера које ће моћи да консултује за одређене речи, изразе и области. Свест о томе да не постоји савршен превод, нико га никада неће урадити, а ни очекивати. Када је реч о усменом превођењу, потребно је вежбати концентрацију и дикцију, темељно се припремити за сваки задатак, стицати умерену самоувереност и не плашити се нелагодних ситуација, јер су и оне драгоцено искуство. Дакле, храбро и низ воду!
Да ли сматрате да лектори и преводиоци треба блиско да сарађују?
И те како. Али нису сви лектори спремни на то, а ни сви преводиоци. Мислим да није проблем у односу две сродне струке већ у Правопису српског језика, који је пун мањкавости код одељака о страним језицима. Када аутори правописа буду имали слуха за наше вапаје и када се појави неко ново издање на којем ће сарађивати стручњаци за појединачне језике, комуникација између преводилаца и лектора биће на обострано задовољство.
