На једном предавању хиспаноамеричке књижевности, када смо тумачили поезију Габријеле Мистрал, увидела сам незанемарљиве сличности у лику и делу чилеанске песникиње са Десанком Максимовић и пожелела да приредим панел на ту тему. Међутим, да бих остварила ову замисао, била ми је потребна помоћ искуснијих зналаца, те сам тако затражила помоћ од две апослутне звезде хиспанистике које су ми одмах притекле у помоћ: већ интервјуисане Силвије Монрос и професорке са Филозофског факултета у Новом Саду, Бојане Ковачевић Петровић.

За Селимира Радуловића, песника, есејисту, антологичара, управника Библиотеке Матице српске, у професионалном смислу 2019. била је изузетна. Његова књига „Дванаест” у уздању Завода за уџбенике, овенчана је наградама Лаза Костић и Стеван Пешић, председник Србије му је уручио Сретењски орден, док му је Свети Синод СПЦ доделио Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића.

Под окриљем Културног центра Новог Сада пре неколико дана изашла је књига „Удаљени бубњеви” Владимира Копицла. Петнаеста је то поетска збирка овог признатог српског књижевника, есејисте, преводиоца, позоришног и филмског критичара, једног од пионира концептуалне уметности у нас.

„Ту, опуштен и прибран на тим још живим зрацима којима увек је потребно да допру, нађу одраз, да се напросто одбију, или добију, од оног што их упије, додатну боју, туп сјај, понекад уобличење, било шта да се дели док ово лето траје а оно лето престаје”, стихови су из песме „Јун” Владимира Копицла, средишне у „Потемкиновом календару”, циклуса који уз певања „Обострано”, „Мачка”, „Валцер” и „Три полумолитве + гратис” твори збирку „Удаљени бубњеви”, управо објављену под окриљем издавачке радионице Културног центра Новог Сада.

Игор Мировић памти колико и читав један нараштај такозваног прелазног времена. Његова песма не грми патетично и расипнички речито, али стога грди судбине наших ограничења, наше недовољне смелости, наше трагичне инфериорности.