Бити успешна драматуршкиња значи много. На пример, значи бити жена са звањем које се у женском роду једва изговара, а подједнако тешко и запошљава. Значи радити много посла, а не само један за који сте се школовали – писање.

У случају Мине Петрић значи и добијати награде, попут недавне „Искре културе“ Завода за културу Војводине „Милош Црњански“. Сада значи и то да је захваљујући свом веома квалитетном драматуршком ангажовању Мина Петрић запослена и као сарадница на Академији уметности у Новом Саду. 

„Мали принц“, Стеријине, сада и Награда „Искре културе“… Шта мислите да је највредније што сте до сада урадили и зашто?

– Заиста не знам. Вероватно зато што не осећам да је сада тренутак за неко сабирање утисака и осврт на минули рад, јер се баш тренутно осећам најкреативније и најстимулисаније да стварам. Сигурно да је то последица и награда које помињете, јер та врста препознавања даје уметнику/ци осећај да је његов тј. њен рад препознат и да има неког са друге стране те комуникације која се зове писањем.

Вредновање уметничког рада је склизак и незахвалан терен. Мислим да свака представа која у себи има барем тренутак стварне, искрене комуникације са публиком, има своју вредност. Зато се трудим да у свему што радим створим макар мали простор рањивости.

Колико успевате да поред мора посла којег ми се чини да имате, испољите свој ауторски глас. Колико вам је то важно и колико вас то уопште занима сада, када сте успешни и као уредница, и као критичарка, драматуршкиња?

– Недавно ми се десило нешто заиста лепо, а то је да сам почела да радим као сарадница на Академији уметности у Новом Саду. То је направило револуцију у мом животу, јер, осим што је рад на факултету за мене посао из снова, такође ми дозвољава да будем избирљива поводом уметничких пројеката које прихватам, што је прилика коју слободњаци ретко имају. Ту прилику управо користим да у писању негујем и трагам за својим ауторским гласом. 

Са друге стране имам осећај да је то повољно утицало и на мој рад у позоришту јер више „чујем“ себе и могу да наступам из неке позиције унутрашњег мира која је добра за моју креативност. Да, у неку руку заиста имам „море“ посла, али имам и велику срећу да је то све посао који ми доноси радост и раст у уметничком смислу. Такође, примећујем да у последње време приликом одабира посла све више вреднујем хармоничне односе у екипи – заиста верујем само у оно позориште које стварамо у сарадњи и са међусобним уважавањем и емпатијом.

Када бисте могли да бирате чиме бисте могли да се бавите, у опису послова драматуршкиње свакако да стоје многи, и од тога живите, да ли бисте изабрали само један и који, или..?

– Ако бих сад морала да бирам – изабрала бих писање. Питање је да ли је то уопште избор, јер писање осећам важним делом свог идентитета – кад не бих писала, то не бих била ја. Не мислим притом да кажем да би та особа била због тога мање вредна, можда напротив, само да је то начин на који најчешће и најинтензивније комуницирам са собом и обрађујем стварност.

Драматуршко образовање заиста спрема студенте за различите врсте посла и ја сам имала ту срећу да се опробам у неколико и волим што могу да радим и за позориште и за филм и да пишем теоријске текстове, али бих исто тако волела да је избор о коме говорите уопште могућ. Драматурзи који немају стално запослење, а то је већина, приморани су да прихватају шта год им се понуди од посла независно од својих афинитета, а иако је поље потенцијалних послова широко, не постоји велика потражња за кадром. 

Наша позоришна јавност је склона томе да кад се неко муком избори до видљивости прогласи ту особу „гласом генерације“ што аутоматски ућутка све остале гласове (ваљда мисле да полифона генерација не постоји). Зато волим да подсећам да постоји море неоткривеног талента који је страшно важно неговати и давати му шансу. Говорим о својим колегама, али о студентима са којима тренутно радим на Академији уметности.  

Игор Бурић