Још увек не знам тачно на шта се односи наслов књиге „Шпанска чизма” (Лагуна, 2021) Владимира Копицла, али питаћу га, верујем да ће ми радо одговорити и насмејати се зато што сам још увек толико зелен. Знам само да ми се насмејао кад сам рекао да му читам роман, јер није знао који.

– Могао сам од тада да напишем још три – процедио је, смејуљећи се, знајући да је довољан био и један, „Паклена путарина”, па да буде трећи (после низа поетских збирки и есеја).

Стицајем околности, безбројни су наши дијалози и догодовштине, а да не бих сад овде препричавао њих, и доводио у сумњу могућност за иоле критичко сагледавање романа у понуди, рећи ћу само да „Шпанска чизма” јесте продужетак мог интересовања за живот хипика, модова, битника, ситуациониста, концептуалиста и многих других појава друге половине 20. века, када су ме родитељи зачињали, а очигледно и зачињавали мој живот.

Зато када Копицл каже: „Вудсток је прошао без мене, али неће и живот.”, код мене то звучи нешто другачије: „Вудсток је можда прошао без мене, али ја га и даље живим!” Па, отуд, уместо „Паклене путарине”, ја читам пропуштено.

Е, сад, најозбиљније. Шпанска чизма из наслова Копицловог романа је, каже Вукајлија, „неудобна чизма коју су креирали шпански инквизитори и бесплатно делили осумњиченима за чаробњаштво и вештичарење. Да је рођен у средњем веку, Хари Потер би био промотер” (под један). „Обућа која је доакала Титу, партији, омладини, акцији” (под два). „Шпанска чизма империјализма уз помоћ културног тероризма, зајмова, кредита и разних сателита перманентно блате углед Друга Тита, катаклизма комунизма…” (Рибља чорба) – необележено бројем (ван конкуренције – прим. аут.).

Веома је интересантно читати роман о комунарским подухватима и догодовштинама које су пратиле многобројна, велика уједињења људи у идеји да је могуће другачије организовати живот, уредити заједнице, друштво, па и државе, по мери органских башта

У роману „Шпанска чизма”, она је симбол једног другог оптерећења, рекло би се онтичког, не онтолошког – робовања егзистенцијалним, не егзистенцијалистичким бригама и страховима. То значи да је роман и поред свог запетљаног односа између суштине и њене појавности, као што су покушали да је уједине многи, па и исписници Копицлове генерације, револуционарни шездесетосмаши и њу ејy занесени гласници Доба Водолије, изванредно забаван и топло га препоручујем у овим врелим летњим месецима, а и на зиму, кад нам буде сметала нека друга временска прогноза.

У њему се заправо ради о томе, а Копицл то пише у првом лицу, сугеришући лично искуство, а не пребогат живот уобразиље који се данас ионако ретко среће у књижевности, да је преживљено понекад имало и преживљавајуће својство. Дакако, не без чулних чари, воље и жеље да се оно и у књизи приказано не само издржи, него и задржи као пожељно.

Наш јунак, хајде тако ћемо га звати, отиснуо се пут једне комуне, а тамо је шкропио биљке, спавао на тавану, шмекао цице које су по правилу биле у контакту са сведржећим, али и добродржећим, па се и он некако огребао и о једно и о друго „дрвце”. Поред заиста богатог језичког и стилског наративног дела, филигрански оркестриране композиције авантуристичког, у свом роману Копицл се не одриче и темељнијих увида у суштинско битисање васколике младежи којој нема ништа паметније него да нађе себе и још понеког поред, како би могла да се осети топлије и пожељније у овом заблуделом и странпутицама испуњеном свету.

Роман дефинитивно, што би се то данас рекло, има доста тога аутентичног и искреног и у погледу родног аспекта маскулине афилијације. У преводу – наш јунак мање-више трага за сродном женском душом, не либећи се да свој статус слободног човека у контакту са свемиром ограничи оним – мушкарца у потрази за женом. То шта му се све успут (не) прикачи, може бити израз горке ироније, али наш јунак то стоички (под)носи, попут чизме у друштву оних осандаљених.

Веома је интересантно баш данас, са прилично велике дистанце, читати роман о комунарским подухватима и догодовштинама које су пратиле многобројна, велика уједињења људи различитих раса, народа, народности, социјалних, образовних профила, у идеји да је могуће другачије организовати живот, уредити заједнице, друштво, па и државе, по мери органских башта. Колико год знало да делује иронично, цинично или саркастично приповедање Копицла о свему томе, оно и даље остаје оно што јесте – духовито и интелигентно приповедање о елементарној људској потреби за интимношћу и припадношћу. И да, и дан, данас, могућностима њене реализације.

Игор Бурић