Објављена двојезична антологија стихова четрдесет песника
Између равне Војводине и италијанске покрајине Пуља, чије је средште Бари, на први поглед и нема нарочитих сличности. Ишак, кад се погледа мало пажљивије и дубље, проналазе се бројне сродности. Бари и наш Нови Сад (упркос томе што је његово море давно испарило) слични су по величини и регионалном значају, али и по томе што су снажни привредни и културни центри.
У давној прошлости, још од времена Римског царства, лука у Отранту означавала је главну капију и улаз у Јадранско море, док је Нови Сад, са скоро неосвојивом Петроварадинском тврђавом, називан „Гибралтаром на Дунаву”, неком врстом северне капије Балкана.
Привилегована географска позиција ових градова (и регија чије су средиште били и остали), доносила је у прошлости и тешкоће; освајачи разнородних порекла ударали су у њихове зидове, рушили и палили. И Бари и Нови Сад су више пута морали да, попут феникса, почињу из почетка, ничући из сопственог пепела.
Југ Италије је у прошлости често био крајња дестинација невољним сеобама наших људи у кретању на Запад. О томе детаљно сведоче докази које је историчарка др Мила Михајловић изнела у обимној књизи „Повест Срба на Апенинском полуострву”. Српске насеобине у Италији датирају од десетог века: везују се управо за провинцију Пуља, којој је владар Отон Други, после битке против Сарацена 980. године дао привилегију Србима да се населе на оближње полуострво Гаргано управо као награду за помоћ коју је пружила српска војска.
У Пуљи и данас многи топоними и презимена подсећају на српско присуство. Музеји, архиви и светилишта чувају непроцењиви део српске и заједничке културне баштине. У чувеној базилици Светог Николе у Барију – којој се вековима практикује литургија оба обреда, католичког и православног – ходочасницима који свакодневно у великом броју пристижу са разних страна, показују се знамења и дарови српских краљева и царева (Милутина, Стефана Уроша, Душана и других). У ризници ове цркве, у којој се од 1087. чувају мошти Светог Николе, похрањен је и пергамент цара Душана из 1346, са печатом од злата.
Овим документом, сачињеним у Скопљу (где неразумни људи и надаље бришу трагове Душановог присуства), српски владар одредио је Дубровчанима да део годишњег пореза редовно, од тада па надаље, уступају у корист базилике у Барију!
За српску културну и књижевну историју важан је и податак да је у варошици Ђоја Дел Коле, у суседству Барија, јуна 1497. забележен најстарији запис српске епске песме настале коју годину раније у околини Смедерева. Нису, дакле, само Срби дијаспоричан народ – таква им је и култура. Селећи се у свим правцима, а нарочито на запад, Срби су носили и своју културу, преплићући је у креативном додиру с духовним продуктима народа који су им пружили уточиште.
На фону добрих политичких и економских односа између Србије и Италије, бројне војвођанске културне установе тесно сарађују са сличним кућама на Апенинском полуострву, посебно с партнерима из Пуље и Барија. Један од плодова такве климе управо је стигао у српске и италијанске књижаре – антологијски пресек стихова двадесет војвођанских и исто толико песника с југа Италије у двојезичној књизи „Нови духовни мост – Nuovo ponte delilo spirito”. Састављачи овог изазовног пресека су Мила Михајловић, Марта Марија Кампореале и Наташа Бундало Микић.
Преводитељка (у оба смера) била је агилна др Мила Михајловић, књижевница и историчарка рођена у Зрењанину која више од три деценије живи и делује у Риму. Пошто одлично познаје оба језика (у Риму је завршила високо образовање), песме је превела с одговорношћу и умећем најзначајнијих превозника драгоценог терета с једне на другу обалу – преводећи не само с језика на језик, већ и из једне асоцијативне сфере у другу.
Од савремених војвођанских песника, у овај панорамски преглед ушли су: Мирослав Алексић, Јоан Баба, Благоје Баковић, Наташа Бундало Микић, Зденка Валент Белић, Радован Влаховић, Ђорђе Деспић, Зоран Ђерић, Гордана Ђилас, Владимир Копицл, Јелена Марићевић Балаћ, Игор Мировић, Милан Мицић, Иван Негришорац (Драган Станић), Снежана Николић, Селимир Радуловић, Сунчица Радуловић Торбица, Бојан Самсон, Ђорђе Сладоје и Ненад Шапоња. Књига је снабдевена исцрпним биобиблиографским прилозима. Издавачи су Архив Војводине и Друштво новосадских књижевника.
Поводом изласка ове антологије, у Србију су недавно дошле италијанске песникиње Ђирма Манчини и Марта Марија Кампореале. Заједно с песницима из Војводине, учествовале су на промотивним песничким вечерима у Београду, Новом Саду и Врању. На тим сусретима, говорило се и о жанровским и стилским особеностима стваралаштва наших и италијанских аутора, као и о поетичких сродностима и разликама.
