Песник Ненад Шапоња ове јесени добитник је два значајна признања за своју најновију збирку стихова под насловом Психологија гравитације, коју је објавио новосадски ИК Прометеј.

Прво признање је награда Теодор Павловић која се у организацији Банатског културног центра у Новом Милошеву додељује за најбољу књигу у овој години, а друго је награда Кочићево перо Задужбине Петар Кочић Бањалука – Београд. Обе су познатом писцу припале за високе домете у савременој књижевности и јединствену песничку синтезу интелектуалности и сензибилности.

Ненад Шапоња (Нови Сад, 1964), песник, прозни писац, есејиста и књижевни критичар, оснивач је и угледне издавачке куће Агора (Зрењанин – Нови Сад). Психологија гравитације десета је његова књига стихова, који је досад објавио и три књиге есеја и књижевних критика, као и једну књигу путописа. Поетске збирке су му преведене на низ страних језика, а поезија увршћена у бројне песничке антологије.

Носилац је великог броја признања од којих се издвајају Бранкова награда за најбољу прву песничку књигу, Милан Богдановић за најбољу критику и Мома Димић за књигу путописа. За Данас говори у поводу изласка књиге Психологија гравитације, али и о суштини, и битности поезије, као и о њеном положају у свету савремене књижевности.

Ако наслов књиге читамо као загонетку: гравитација је сила привлачења свега што постоји а психологија је наука о души, шта нам открива њено решење?

– Мислите да решења постоје?! Она су целоживотна борба. Кад би имали решење, писци не би писали књиге, а песници поготово не. Наравно, насловна синтагма је игра. Али бића имају гравитацију, а постоји и привид науке о души.

Оно што одликује вашу поезију је сажетост: речима је тесно, а мислима широко, да парафразирамо Чехова. Да ли је концизност ваша песничка стратегија?

– Искрено, не знам. Ако имате стратегију, нисте песник. Ако сте песник, онда сте то, ни мање ни више.

Како се у то уклапа наш српски језик који тежи ширини?

– Кад се родите у једном језику, немате много избора, пишете на њему, какав год да је. Кад учите друге језике, што је ипак скоро увек парцијално, значи не довољно добро или адекватно, добијате шансу да погледате на свој језик и са друге стране, да оштрије видите неке ствари, а и да се роди нека неочекивана љубав за њега.

Нисам сигуран да баш тачно можемо видети колико наш језик тежи ширини, нарочито ако се сетимо Вука Караџића и његовог промовисања народног језика препуног сажетости и трансгенерацијских мудрости. У говору песника јесте сажетост. А песници, писци уопште, су градитељи језика. Ако данас нешто и изгледа широко, сутра се може показати као сажето.

Којим се главним темама највише окрећете у својој поезији?

– Поезија бира мене, не ја њу. Ко каже да сам икад желео да будем песник. Ствари су пуно компликованије него што изгледају у видљивом и предвидљивом свету. Кад смислите теме, и утврдите правила, дефинитивно нисте више у просторима песништва.

У овој се збирци често носталгично присећате детињства: Пратим дечака у себи, / … Покушава да изађе / из ропства у којем га / годинама спутавам / све више и више. Шта нас спутава да заборављамо лепоту детињства?

– Сам живот. Води нас тамо где нисмо. У просторе у којима не препознајемо оно што смо.

У песми „Пирово Ја: Лако је нестати, тешко је бити“ говорите о покушају бекства. Бекства, заправо, нема. Је ли већ тај покушај Пирова победа? Победа себе самог?

– Како ја то могу знати?! Није баш лако живети са онима са којима живите. А живите у једном предвидљивом свету. Тамо где изгледа да јесте, а у ствари само мислите да јесте. Разумевање ових разлога кључно је за песника. И данас и јуче, а богами и прекосутра.

Вашу поезију бих оценила као низ интимистичких поетских нијанси. Којим бојама је сенчите?

– А кад интимност није била човеку важна?! Све остало су концепти и привиди. Можда делимично тачни, а можда и потпуно лажни? Ко смо ми у ствари, ван своје интиме. Постојимо само у контакту са другим бићем. И ту се рађа та интима коју помињете. Али где тачно постојимо ван тога контакта? Као бића у сваком моменту треба да препознамо где јесмо, а где нисмо. То уопште није лако. Границе су нам и етичке и естетске. Ако немате ту срећу да сте се родили с тим мерама, неће вам бити нимало лако у овом животу.

Који је главни пут вашег поетског сазнања? А ако бисте хтели да са њега скренете, ка чему би водио нови путоказ у поезији?

– Поезија није сазнање, није нека врста филозофије, није техника речи, она је сам живот. У речима, сликама и звуку. И у ономе што заиста за вас јесте. У идеји новог и другачијег. У идеји препознавања истине и поверовања у њу. Није логика у скретању, него у устрајавању. Морате да препознате оно што јесте. И док сте сигурни у томе, немате проблем.

„Психологија гравитације“ објављена је у едицији „Тајанствена тачка“. Каква је та тачка?

– Личи на оно што волим да читам. А волим кад се песма не потроши. Кад је читате сваки пут као другу. Кад можете да затреперите уз њу. Кад вам се раздани неочекивано и ођедном.

Ако је поезија и дијалог, на које теме бисте најрадије разговарали са читаоцем?

– Оних сензација, фасцинација и дилема које нас се тичу како нас обојице, тако и наших астралних парова. Избора одеће саткане од рана и ожиљака у коју се облачимо усред ове егзистенције.

Књижевна критика подвлачи да се поезија коју пишете одликује песничком доследношћу. У чему сте доследни?

– У праћењу импулса и фреквенција чистог песничког доживљаја света. У непристајању на диктате свакодневице.

Чему песник мора да остане веран?

– Себи. Свом језику. Свом доживљају света.

Мислите ли да је самоћа једино уточиште поезије?

– Управо супротно. Нема поезије без интеракције. Нема ја без другога! Не живимо сами у свету. Душа је окружена другим душама. А ствар правог препознавања јесте оно што нам олакшава овај живот.

С обзиром да сте се остварили и у прозном, и у есејистичком, и књижевно-критичарском жанру, шта вама значи поезија?

– Већ сама реч поезија призива нас у уопштавајући простор конвенције. Кад кажемо поезија, не мислимо на конкретну слику, звук, боју, мисао, удар повишене перцепције у срце и душу читаоца. У питању вашем треба да је песма, конкретна, а она нас води, попут оне црвоточине из астрофизике, на неслућено далеко место.

Греје душу, што би рекли Стари. А, питате, у ствари, шта мени значи песма? Песма, ако је права, управо вам омогућава да дођете до најбољих делова себе. Било да сте читалац, или само мислите да сте њен аутор.

А шта би са читаоцима требало да буде: какав је ту савет вас као песника?

– А и сам тај појам песника има нејасну позицију. Након настанка песме, песник и нема много везе са њом. Може да буде читалац, као и сваки други. Може да буде и њен интерпретатор. А песма мора да има елеменат чаробног унутар себе да би могла да помера и ствари и бића. А какав читалац треба да буде? Отворен. Спреман на ризик емпатије.

Кад се тврди да је проза однела победу над поезијом јер се више чита, мислите ли да је то заиста пораз поезије?

– Не, наравно. Понекад је та проза припрема за читање поезије. А поезију читају они најбољи.

Шта би, пак, могао бити њен пораз?

– Да помислимо да је могу писати сви. То беше популистичка идеја једног егалитаристичког времена. И једног песника охоле младости свога доба.

Да ли је поезија намењена баш посвећенима?

– Не, нужно. Али, ако је не могу писати сви, могли би је покушати читати сви.

Страсни читаоци и прозе и поезије, међутим, све више препознају поетско у романима, и приповеткама. Можда је то пут повратка ка стиху?

– Оно што је песничко, у прози, супериорно је по себи, но, с друге стране прозни текст има своје законитости, и присуство песничких елемената не мора нужно то прозно дело чинити бољим. Књижевно дело, као и било које друго уметничко, уосталом, гледам увек као посебно биће које кроз простор, време, и кроз умове и срца нас читалаца, зрачи на посебан начин. Наравно, увек треба бити свестан да књижевно дело није све што има форму књиге, нити је песма све оно што има форму песме.

О истој теми прозни писац се може ширити на стотинама страница. А песник то каже у пар стихова. Као ви, у песми „Сигурност је неуспешност: неуспешност је најбоља маска за твоју околину“ кажете: Да би разумео свет, / мораш да одеш / далеко до себе. Да би разумео себе, / мораш да будеш / дубоко у свету. Какав је то раскол између песника и света?

– Раскол је у ствари између душе, бића и света. Песник верује да може да попуни ту пукотину. А да ли може, то је сасвим друго питање.

Истинска блискост

Поезија нас учи да будемо оно што јесмо, а то значи бољи него што се трудимо да изгледамо. Све оно што изгледа, ако се иоле удубимо у феномен света око нас – није. А ми углавном и доминантно проводимо свој живот у том простору привида, лажних концепта и погрешних интеракција које нас одвлаче од наше суштине. Реч песме може да буде сигнал који ће нас тргути, пренути и омогућити јаснију перцепцију и себе и света. Омогућити, рецимо, да будемо истински ближи како према својим ближњима, тако и према себи.