РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ДРАГАН СТАНИЋ, председник Матице српске

У насилном процесу глобализације све постаје допуштено

Драган Станић је председник Матице српске, редовни професор на Филозофском факултету у Новом Саду, књижевник и проучавалац српске књижевности. Свестрана је и ерудитска личност. Од 2012. године руководи најстаријом српском културном установом, чији је велики посвећеник. Није лако данас бити на челу Матице српске, када се суочавамо са свакојаким нападима на све што носи српски предзнак и када се тежи да се инжењерингом поништи српска култура, споља и изнутра, и наметне самопоништење. То је и главни разлог за разговор с њеним председником.

Народна скупштина Републике Србије пре две године је усвојила не само по српску граматику погубни Закон о родној равноправности. Недавно је и патријарх СПЦ Порфирије у ускршњој посланици рекао да је тај закон накарадан и од тада не престају напади на њега. Какав је ваш став о томе?

Мислим да је начињен читав низ пропуста законодавца, а још више одређених идеолошких група и група за притисак у нашем јавном животу. То све узрокује нове проблеме и сукобе уместо да се сложимо око рационалног смисла и заједничког поља деловања. Основни проблем јесте у томе што ми не знамо тачно шта категорија рода значи: наши социолози су показали да појам рода може имати чак стотинак различитих значења.

Кад уведете такав термин у законодавство, ви не знате шта ће он све покрити. А може да покрије крајње чудне, перверзне феномене и то је реална опасност за друштво и његову елементарну нормалност. Тако је отворен један брисани простор који уопште није сагледив, па ће и у будућности он бити стални узрок сукобљавања. Други проблем се односи на чињеницу да се захтевају не само природне и прикладне него и накарадне и неприхватљиве интервенције у самом језику.

Посебно је скандалозна одлука да се уведу озбиљне казне за оне који неће пристати да примењују оне накарадности на којима поменуте групе за притисак инсистирају. Питам се шта ако некоме падне на памет да систем глобе почну да примењују и у другим језичким сферама, рецимо у зони језичке норме, па да почну да кажњавају оне који користе два уместо седам падежа, или користе староштокавску акцентуацију уместо новоштокавске итд. Насиље и казне морају бити искључени из језичке праксе, а језику мора бити препуштено да слободно, у дужем временском процесу, покаже које су иновације прихватљиве а које нису.

 Једино решење је да се поменути закон стави ван снаге и да се извесним изменама дође до његовог облика који не би изазивао непотребне сукобе него би створио неопходно поље заједничких, неспорних ставова и друштвене кохезије. При том, ваљда, не треба посебно истицати да није нимало спорно то да треба заједнички да радимо на бољем и ефикаснијем обезбеђењу права жена.

Мислите, права људи?

Општа права су свакако најбоља могућа заштита. Али ако се уочи да постоји одређени проблем с неком класом феномена, а знамо да је бар у последњих сто педесет година с разлогом отворен проблем права жена, онда треба обављати и неке додатне послове. Морамо свакако признати да је у бар формално-правном смислу ово питање још у социјалистичком периоду успешно решено, и то боље него што је то учињено на Западу.

Када сам средином осамдесетих година прошлог века живео и радио у САД, на своје велико запрепашћење констатовао сам како жене често имају мању плату од мушкараца на истом послу, а то је било незамисливо у социјалистичкој Југославији. Оно што данас морамо мењати односи се на извесне црте менталитета, на неопходност уклањања насилничког, агресивног понашања, што је подухват на којем сви заједно морамо радити.

Искуство нас учи да све и иде у том правцу?

Евидентно је да се уништавање појма нормалности и општедруштвене прихватљивости извесних ставова системски спроводи пре свега у друштвима која треба да буду руинирана или уништена, у народима који треба да постану жртве процеса асимилације или да буду искоришћени као био-маса за извођење насилног процеса глобализације. У таквим друштвима све постаје допуштено.

Примера широм света имамо безброј, а по драматичности сада се намеће ситуација коју имамо у Украјини. Нико на демократском Западу није поставио питање легитимитета оног председника који је изабран на темељу декларисаног става да изгради добре односе са Русијом и Русима, а од тренутка када дође на власт он почиње да води потпуно супротну политику. Ако се такав преокрет деси, онда тај политичар у потпуности губи демократски легитимитет. 

Али ако се допусти да политичке елите могу слободно изневеравати своје програмске ставове, онда у политичкој пракси све постаје могуће, па и то да мимо воље самих гласача добијете политичке структуре које државу и друштво воде у суноврат. Данас с тугом посматрамо шта се дешава у Украјини, где се води страшан братоубилачки рат, а од којег корист имају само они који из далека управљају догађајима и граде неке своје интересне пројекције. 

Све то раде центри моћи који никаквих емпатија немају са људима у Украјини, како са Украјинцима тако и Русима. И због тога се ужасавам могућности да такви лажљиви политичари, отуђени од сопственог народа, и код нас дођу на власт и да почине сличан злочин. Та опасност и нама реално прети, па у својим политичким изборима морамо бити јако пажљиви да не постанемо лаке жртве злочинаца.

Будући да ће закон ускоро ступити на снагу, како ће изгледати устаљене рубрике у медијима ако се закон буде доследно примењивао, пошто у супротном следе новчане казне?

Приличан је број људи који имају одговоран однос према језику, а који већ унапред кажу (и ја сам један од њих) да ће спремно прихватити такве злоћудне санкције, али нећемо плаћати казне него ћемо ићи у затвор. Ако треба да манифестујемо накарадност оваквог начина понашања, размишљања и доношења друштвено осетљивих одлука, онда нека то буде на такав начин. Нека знају они који хоће да спроводе прописане казне да ће претворити наше друштво у друштво насилника.

Ми иначе имамо довољно облика насиља разних врста, а недавно смо се суочили са најстрашнијим насиљем детета над својим вршњацима. Зар нам то није опомена да пазимо шта чинимо? Зар нам то није упозорење да морамо одлучно повести политику која људе зближава и мири, која гради консензусе и омогућује заједничко деловање?

Знају ли Срби данас колики је значај Матице српске за њих?

Мислим да исувише велики број људи то не зна. А кривица је и до Матице и до наших интелектуалаца, до свих оних који би могли да учине да ово позитивно дејство буде видљивије. Морамо радити заједнички, јер Матица српска је скуп људи, скуп пчела радилица, који ентузијастички раде на плану хуманизације света. И због тога Матица брине о опстанку ове културе, овог језика, овог народа, а на томе је активно радила и у последње три деценије, захваљујући деловању наших најзначајнијих председника у том периоду: Бошка Петровића, Божидара Ковачека и Чедомира Попова, који су водили Матицу узлазном линијом, у заиста добром смеру.

Искрено се надам и да све ово што је урађено у последњих десетак година, од када сам ја на њеном челу, иде том узлазном линијом. У том смислу сматрам да је веома важно оснивање неколико одбора Матице српске. Од почетка деведесетих година прошлог века имамо Темишварски одбор, који се бави културом Срба у Румунији; имамо Његошев одбор, основан у првој деценији овог века, а тај одбор брине о српској култури у Црној Гори; у међувремену смо основали Косовскометохијски одбор, који постиже сјајне резултате не само у погледу научноистраживачког рада него и практичног рада на терену; основали смо и Крајишки одбор, који треба да брине о западном ободу српског културног простора, о Србима са некадашњих крајина. 

рошлога лета основали смо Омладински одбор, јер желимо да системски радимо на томе да што више младих уђе у Матицу српску, да се формира један тип национално самосвесног интелектуалца, образованог, културног човека широких, светских видика, који ће умети да Матичине идеје образлаже тако да га цео свет разуме. У фебруару ове године смо основали Одбор за исељеништво са жељом да системски радимо са људима који живе широм планете, да они Матицу осете као своју установу и да своје планове што више усмеравају према Србији, Српској и Црној Гори.

Каква је сарадња Матице са државом?

Постоје ствари које су одлично решене, али постоје и оне које нису решене на најбољи начин. Последњих седам година је интензивирана сарадња на свим нивоима, од локалне власти до централне, републичке. Углавном наилазимо на разумевање државне власти за разне области делатности, али је Матичин домен деловања толико широк да смо увек у финансијском минусу и са потребом за додатном подршком. Навешћу неколико примера. Матица српска је, уз подршку САНУ, формирала један погон који се заснива на оперативној снази наше установе: то је погон српске енциклопедистике. 

Матица данас ствара Српски биографски речник, Лексикон писаца српске књижевности, Атлас насеља и сл. Најболнија рана нам је Српска енциклопедија, коју радимо заједно са САНУ и са Заводом за уџбенике. Њено финансирање је веома лоше решено. Успели смо да одржимо овај пројекат захваљујући интервенцији председника Републике Србије Александра Вучића, па је влада на основу те интервенције дала једнократну помоћ, те смо објавили две књиге и радимо на трећој. Али сада поново улазимо у период озбиљних финансијских тешкоћа и напредовање је заустављено. 

Нас финансира искључиво Министарство науке, које нам даје 60 посто од минимума средстава, што значи да једну књигу морамо да радимо седам-осам година; а са нешто више пара могли бисмо то обавити за две, две и по године. Планирано је да Српска енциклопедија има укупно 18 књига, а ми смо објавили тек пет. Ако се нешто хитно не побољша, овај пројекат биће завршен за стотинак година, а то је апсолутно неприхватљиво. Упркос овим тешкоћама, могу да вам саопштим једну лепу вест: с обзиром на то да смо до сада објавили преко 4.200 страница (слова А, Б, В, Г, Д и Ђ), организовали смо постављање енциклопедије на интернету!

То је заиста изузетна вест! Познати сте и као научни радник, али и као књижевник, песник који ствара под именом Иван Негришорац. Шта сада пишете?

Прошле године сам објавио књигу изабраних песама које су у кључу родољубиво-патриотске линије, као својеврсни „Одзив Филипу Вишњићу”, како гласи назив награде чији сам био добитник. Нисам класични родољубиви песник који описује епску димензију борбе већ ме више интересује интелектуална борба коју морамо водити у разним сферама. Јер ми живимо у доба свеопштег културалног рата када је важно да тај феномен разумемо, и да као научна и културна заједница, и као појединци и као сложени образовни систем, будемо спремни да пружимо одлучни отпор уколико приметимо да неко хоће да нам сломи спасоносни Свети дух и нашу духовну кичму.

Мислите ли на светосавску духовну вертикалу и косовски завет?

О томе сам писао још почетком деведесетих година и изградио поглед који сам и у поезији испитивао. Драго ми је да је то јавност приметила. Та књига изабраних песама с насловом „Жеравица с огњишта” нешто је што ме је загревало свих ових деценија и у поезији и у научном истраживању. Друга књига „Поезија Јована Дучића: од емпиријског негативитета до узвишености лирске метафизике” указује на семантичке распоне Дучићеве поезије.

Хоће ли нас песма одржати?

Ја мислим да она може па и мора то да учини. То говорим као не само песник него и универзитетски професор. Последњих двадесет година сам држао курс креативног писања поезије на Филозофском факултету у Новом Саду, па вам могу рећи да сада, при крају своје универзитетске каријере, видим како су се неки плодови рада, мојих колега и моји, врло јасно указали.

Појавили су се млади песници и проучаваоци књижевности који су управо оно што смо прижељкивали – да буду модерни духови који разумеју читав свет у којем живимо, а у исто време да самосвесно реактуелизују нашу традицију. Кад видим како и шта ти млади људи стварају, могу мирно да идем у пензију. Међутим, ја знам да сам, ипак, још увек песник на својим почецима и у својој обновљеној младости.

Ускоро ће се навршити два века од првог броја Летописа, који је 1824. године покренуо Георгије Магарашевић, и два века од оснивања Матице српске (1826). Како ћете обележити ове изузетне јубилеје?

Овај велики јубилеј прославићемо и радно и парадно, а надам се да ће те 2024. постати видљивије шта је све „Летопис” чинио, шта чини, а и шта би све могао чинити. На тај начин бисмо 2026. јасније сагледали шта је Матица кроз два века чинила и шта би све могла у будућности да учини. Желимо да заједно начинимо атмосферу у којој би се такви плодови рада нескривено показали.

А шта бисте себи лично пожелели?

Искрено се надам да ћу у наредним годинама написати књиге о којима чак деценијама сањам. Желео бих се да ми Господ да доброг здравља, креативне снаге и луцидности како бих, с радошћу посматрајући како моји унуци расту, завршавао читав низ послова без којих не бих мирно могао отићи на онај свет.