Преминуо је књижевник Стеван Тонтић (1946–2022), члан и председник Скупштине Српског књижевног друштва.

Основну школу завршио је у Лушци Паланци, средњу у Санском Мосту и Приједору, студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Био је активан у студентским протестима 1968. године, а почетком 1969. постао је главни уредник студентског листа „Наши дани”, да би већ трећи број био судски забрањен, а редакција распуштена. Прву збирку поезије објављује 1970. године, награђену затим савезном наградом листа „Младост” за најбољу прву књигу.

Запошљава се у културној редакцији Телевизије Сарајево, а обавља и дужност секретара Удружења књижевника БиХ. Половином седамдесетих година почиње да ради као уредник за књижевност у издавачкој кући „Свјетлост”, у којој касније уређује и часопис „Живот”.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих Тонтић иступа против срљања у грађански рат. Пише песме о ратним страхотама, објављене у збирци „Сарајевски рукопис” (Београд 1993, 1998), која ће бити преведена на више језика. Одбио је да служи у босанско-муслиманској армији, па је гоњен да копа ровове на првој линији фронта. Искључен је из чланства Удружења књижевника БиХ, у које се никад више није вратио. Половином јануара 1993. успева да илегално изађе из града, стигне у Београд, одакле крајем априла 1993. године, на позив немачких писаца и преводилаца, одлази у Берлин, где ће као избеглица без запослења остати близу девет година.

Прву значајну подршку дала му је фондација нобеловца Хајнриха Бела, у чијој је кући провео девет месеци. У Немачкој излази више превода Тонтићевих дела, наступа у многим градовима. О њему је објављен велик број афирмативних рецензија и чланака, снимљено је више радио и ТВ емисија.

Године 1995. учествује на чувеном песничком фестивалу у Јерусалиму, а пет година касније на шестонедељној турнеји европских писаца по Европи, од Лисабона преко Мадрида, Париза и Брисела до Санкт Петербурга, Москве, Минска, Варшаве и Берлина. Проводи пет месеци као „писац града” Рајнберга. У берлинском недељнику „Фрајтаг”, противно већини медија, пише о вредности дела „Правда за Србију” Петера Хандкеа. Дела су му превођена на велики број језика.

Време песниковог егзила у Немачкој његова супруга проводи с мајком у избегличком статусу у Београду. После повраћаја окупираног стана у Сарајеву, из којег је с пишчевим рукописима и библиотеком нестало и све друго, брачни пар се крајем 2001. враћа у тај град, у чему ће видети неку врсту „обрнутог егзила”. Тонтић ту живи као слободни писац, да би се 2014. настанио у Новом Саду.

Писао је поезију, прозу, есеје, критику и преводио са немачког језика. Био је члан српског и немачког ПЕН центра, Удружења књижевника Србије, Српског књижевног друштва и Удружења књижевних преводилаца Србије. Цоллегиум Еуропаеум Јененсе изабрао га је за свог дописног члана, што је „признање за изванредан рад на разумевању међу народима”.

Носилац је најугледнијих награда у Србији и БиХ.