Вести

Сава Дамјанов: Највеће и најаутентичније креативно испуњење је живљење самог Живота

10. маја 2020. • By

Пише прозу, књижевнокритичке и књижевноисторијске радове. Сава Дамјанов се у научним истраживањима бави пре свега фантастиком у књижевности, еротским и језичко-експерименталним слојевима у српској традицији, теоријом рецепције, постмодернизмом и компаративистиком. Приређивао је за штампу текстове српских писаца 18, 19. и 20. века. Редовни је професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду и гостујући професор на неколико европских универзитета.

За свој досадашњи рад у књижевности Сава Дамјанов је добио “Бранкову награду”, награду “Захарије Орфелин”, Награду СИЗ-а културе Војводине за оригинални домет у књижевној историографији, Награду за најбољу прозну књигу године Друштва књижевника Војводине, награде “Лаза Костић”, “Госпођин вир”, “Сретен Марић”, “Тодор Манојловић” , “Арт анима” и “Теодор Павловић”.

Дамјановљева проза је комплексна али и забавна, док се његови научни радови перципирају и као књижевни, а не само као теоријски текстови. Задовољство је сретати Саву Дамјанова, макар то било само у литератури.

Епидемија коронавируса у Србији јењава, али скоро два месеца наши животи су били прилично нередовни. Да ли сте то време више посвећивали свом научном или свом књижевном раду, и на који начин? Могу ли се те Ваше две професије уопште раздвојити?

– У мом случају не могу, оне су “два лица исте судбине”! Мада је ових месеци моја судбина била готово сасвим невезана за њих: почивала је на другачијим ескапизмима за које раније нисам имао времена или чак нисам ни знао колико ми пријају. Занима ме “коме ћу се приволети царству” када све ово дефинитивно прође и живот се врати нормалнијим токовима.

Шта још следи у Вашим књигама Изабране прозе код “Агоре” после Истраживања савршенства и Колача, обмана, нонсенса? И зашто је избор из Ваше прозе баш такав?

– У штампи је трећа књига ове колекције, у њој су заједно Причке и Ремек-делца (уз бриљантан предговор Але Татаренко). До краја ће бити још једна књига – објединиће Историју као апокриф и Порно-литургију Архиепископа Саве – а ако буде и пете књиге, она ће представљати мало изненађење. Сам избор је аутопоетички, о чему најјасније сведочи и назив читаве колекције: ИСКОНИ БЕ СЛОВО (старословенски цитат из Јеванђеља по Јовану: “у почетку беше Реч”)…

За Вашу прозу везују се хумор, еротика, фантастика… Називају Вас и српским Раблеом. Може ли бити добре литературе без игре и без уживања у тексту и за онога који пише и за онога који чита?

– Можда и може, али је сигурно да се оно бартовско (ауторско-читалачко!) “задовољство у тексту” интензивира самим креативним хедонизмом чије су важне компоненте и смеховно, еротско, игриво, фантастично, немиметичко уопште. Ничеанска ‘весела наука’ казује важне ствари, открива онтолошке истине и нуди врхунске спознаје подједнако као и невесели, озбиљни, патетични књижевни проседе. Разлика је једино у томе што је први поменути приступ неконвенционалнији, забавнији и пријемчивији – иако не и лакши! Као и у томе што је официјелна српска критика одувек радије прихватала онај други…”

Књигом есеја и огледа из историје књижевности Епилог завршили сте петокњижје ДАМЈАНОВ: српска књижевност искоса. Писали сте о књижевно-културним поларизацијама, правим малим естетско-идеолошким ратовима у историји наше културе. (Немањићко доба, делатност Доситеја Обрадовића, Вукова реформа, у 20. веку традиционалисти и постмодернисти). Да ли смо извукли неке поуке из њих, или настављамо да “ратујемо” и је ли то добро/лоше за књижевност?

– Рекао бих да у српској култури готово свака генерација изнова води сличне књижевне битке, што значи да и нисмо извукли поуке на какве алудирате. Међутим, ми Срби и иначе тешко или нерадо (?) извлачимо поуке из сопствене историје иако се њоме с правом поносимо! Не знам да ли је то добро или лоше за нас и нашу књижевно-културну стварност, али не верујем да ћемо овакву своју специфичност икада напустити и превасходно се окренути најквалитетнијим, најпродуктивнијим потенцијалима сопствене епохе као ономе што нас суштински дефинише пред нама самима (али и пред лицем света). Тј. сумњам – а волео бих да грешим! – како ћемо коначно разумети шта нам је истински залог неке мање парадоксалне будућности…

Којим књигама се враћате као читалац и зашто баш тим књигама?

– Пошто се моје књижевно путешествије након четири деценије окончава, више се окрећем филму, историји цивилизације и антропологији него белетристици. То су некада биле моје тајне и паралелне љубави, док је Књижевност егзистирала као неприкосновена-без премца: сада је Она “мртва драга” а моје бивше “љубавнице” преузеле су њен трон доносећи ми друкачији Смисао, другачију радост, другачије ужитке… Мада је за мене највеће и најаутентичније креативно испуњење живљење самог Живота: пуним плућима, од врха до дна, у свакој ситници ЖИВО…

Како ћете поздравити своје студенте када их после два месеца поново уживо видите?

– Као и обично, баш зато што смо сви прошли крајње необично искуство (да не употребим тежу реч?!) у протеклом периоду. Настојаћу да наставимо тамо где смо стали пре два месеца, да будемо онакви какви смо били и да без страха пођемо даље у најбољем значењу ових речи. Чак и ако то буде сизифовски труд, не видим како другачије јер тако чиним и у свом личном, приватном свету…

Први јануар 2019. на обали Црвеног мора близу Хургаде

Често путујете у иностранство и као гостујући предавач на различитим универзитетима и као туриста. Још неко време нећемо моћи нормално да путујемо. Како ћете то поднети?

– Већ сад тешко (чак полудепресивно!) подносим и саму помисао на то…Путовања су једна од мојих највећих страсти…Не бих волео да у будућности хедонистичка путовања постану само сећање човечанства на нека боља времена, односно да се – као у минулим епохама – дешавају ретко и реткима или када се из разних разлога баш мора (а у оваквим случајевима хедонизма није ни било!)…