Био сам у трамвају број 9 када је зазвонио телефон. Песник Миле Стојић зове из Сарајева и бескрајно тужним гласом каже: Умро је Стеван Тонтић. Вест је брже путовала од Новог Сада до Сарајева него до Београда.

Све што сам потом могао да урадим јесте – да сиђем код Храма и запалим свећу. Изгледа ми неприродно, скоро скарадно, да свећа за Стеву стоји у доњем реду, намењеном покојницима.

Потом супруга и ја настављамо ћутке ка Теразијама. Ушли смо у Москву, две фотеље и прозор који гледа на теразијску чесму као да су чекали баш нас. На карти пића је и вино „Слатка суза”. Помислим да би се име вина Стеви свидело. Мада никада не пијем десретна вина, наручујем напитак исцеђен из беле тамјанике. У чаши се скупља сутон. Леп дан скончава у тужној велеградској вечери. Требало би се навикнути на ту мисао да Стеве више нема. Али како? Покушавам овако: Пре него ми усне дотакну руб чаше кажем: Ова Слатка суза је за тебе Стево, ма где да си.

Стеву сам волео онако како се воли старији брат, учитељ и духовни сродник. У сарајевском племену читача и исписивача стихова, осамдесетих је његов ауторитет био несумњив. Као уредник у моћној Свјетлости читао је наше недоречене рукописе. Стево је о том времену записао да је радио као уредник у великој издавачкој кући „ чешће се мучећи с осредњим и лошим рукописима него уживајући у открићу новог талента“.

Сарејевске и сплаварске успомене

Упознао сам га нешто пре него ме је обавестио да ће ми Свјетлост штампати прву књигу стихова. У Клубу свјетлости, подрумској кафани испод издавачке куће, неколико пута смо седели у истом друштву. Он је био филозофски брадат, умерен, постављао је скептична, интелигентна питања – покушавајући да разговор изведе из необавезног претресања трачева из књижевне крчме у обавезујуће исказе о, чинило се, једином што га је заиста интересовало – о поезији. Када ти Свјетлост објави прву књигу – а као уредник је потпише Стеван Тонтић – онда можеш рачунати с тим да си доживео истинску књижевну иницијацију. Тако смо тада ми то доживљавали.

Крајем осамдесетих Свјетлост је примала дисидентске гласове из Србије и Хрватске, постајала је то највећа књижевна кућа у умирућој Југославији.

Стево је замислио четири велике антологије на језику који се тада звао српскохрватски. Радило се о антологијама српског, хрватског и муслиманског савременог песништва. Четврта у низу је била антологија „Новије пјесништво Босне и Херцеговине”. Стево је саставио и српску и босанскохерцеговачку антологију.

Док је за остале три антологије било пресудна етничка припадност, односно изјашњавање песника, ова четврта антологија, која је изашла 1990. представљала је мултиетнички и мултиконфесионални паноптикум једне сложене земље. Стево ју ту земљу волео баш такву. У предговору је написао: „Босни се нуде јединствени власници из Загреба и Београда, али и из самог Сарајева. Неповољан дакле шум времена за крхке слушне мембране било којег антологичара данас и овдје”.

Знао је играти шаха са својим генерацијским сапатницима, у Дому писаца, у Крањчевићевој, плаћао је пиће млађим колегама који су хронично патили од беспарице. Први пут смо се озбиљније дружили када је Свјетлост унајмила цели аутобус да поведе своје писце на Београдски сајам књиге. Могла је то бити година 1988. После вечере у ресторану на врху Београђанке, пошао сам са Стевом те са натурализованим Сарајлијом, иначе форматираним Београђанином, Гораном Самарџићем и његовим другом из детињства Стевицом на један од сплавова. Није то био било који сплав, већ онај на који се долази даском преко блата, а унутра трешти гарава музика.

Остали смо ту целу ноћ. Стево је покушао новопеченом православцу, Стевици, да објасни разлику између хришћанина и трендовског позера. Тада сам схватио да је Стеван Тонтић, сав уроњен у српску културу и сав саздан од ње, изразито скептичан према диригованим националним или верским заносима маса. Та нас је скепса повезивала. Изашли смо заједно у београдску зору која је танким, златним сечивом почела раздвајати реку и небо.

Немачке успомене

Ја у Немачку одлазим априла 1992., а Стево успева да извуче живу главу из Сарајева тек јануара 1993. У Београду му излази једна од најважнијих књига српске културе деведесетих – песничко сведочење о сарајевском ратном ужасу – Сарајевски рукопис.

Скоро сломљен људским зверством којем је био сведок, Стево је у Немачкој опстајао захваљујући помоћи колега, које је упознао осамдесетих, на вишемесечним боравцима у источном и западном Берлину. Овај боравак у Немачкој значио је и раздвојеност од супруге Сњежане, која је пре рата, за воланом, пошто Стеван није имао возачку, развозила пола босанскохерцеговачке и југословенске књижевности по фестивалима и кафанама. Она је остала са мајком у Београду.

Дојавио ми је из Берлина у Регенсбург да се пријавим за књижевну стипендију у Беловој кући. Ја сам тада радио најтеже физичке послове и учио немачки. То што ме Стеван препоручио жирију за избор тромесечних стипендиста у Немачкој – изгледало ми је скоро нестварно. Неко би можда био спреман да младићу избеглом из рата, који има свега две књижице поезије, цела три месеца обезбеди стан и храну, те солидни месечни приход на имању покојног кјнижевног нобеловца, а да за узврат не тражи ништа осим да младић пише.

То је за мене, из перспективе јефтиног најамног радника са избегличким статусом, била научнофантастична Немачка. Ипак, ту сам стипендију добио. Стевана сам видео у Беловој кући, сусрет је био срдачан.

Од тада смо се редовно виђали. Пошто сам често мењао градове и адресе, а Стево се селио са једног резиденцијалног књижевног боравка на други, наши сусрети су се збивали на разним местима у Немачкој – једва да смо се видели више од два пута на истом месту.

У Минхену га је посетила и његова супруга Сњежана – у вили у којој су боравили као гости књижевног стипендијског програма смејали су се заједно са мојим једногодишњим сином. У Берлину смо јели пасуљ у ресторану Херцег Нови, пили вино у ресторану Терцо мондо. У Келну је једном ноћио код мене, видели смо се и у Ахену, а на сајмовима књиге у Лајпцигу и Франкфурту седели смо у друштву многих заједничких књижевних познаника. Сећам се да сам једном, заједно са тадашњим босанскохерцеговачким конзулом у Бону, колима пошао на исток Немачке да обиђемо Стеву на месту где је боравио као резиденциони књижевни стипендиста. Ни тај конзул није више међу живима. Провели смо дан причајући у великој башти, на клупи са столом под воћком, поред реке. Пчеле су тај дан биле немирне. Чудна су сећања, не знам о чему смо разговарали, вероватно као и увек – о књижевности и о припадницима нашег песничког племена.

Срајевске, новосадске успомене

Стевиних више од осам година боравка у Немачкој оставили су дубок траг на књижевној сцени те земље. Преведен му је “Сарајевски рукопис”, а доцније и још неколико књига. Сигурно је једини песник из бивше Југославије који је у последњих неколико деценија више пута у Немачкој добијао значајне књижевне

награде. Године 2001 враћа се у Сарајево – у свој предратни стан где ће са Сњежом живети до њеног пензионисања. Стеван учествује у књижевном животу града, добија значајне награде попут „Босанског стећка”, али се не враћа свом старом уредничком позиву – за њега таквих послова у посрнулом издаваштву више нема. То је период у којем смо се редовно виђали макар једном годишње приликом мојих долазака у Сарајево. Тонтићи 2014. прелазе у Нови Сад.

Овај пут се виђамо у Београду, на Бранковом колу у Сремским Карловцима, у Новом Саду. Пре неколико година седели смо нас двоје Дедовића са двоје Тонтића у новосадском хотелу Војводина, за вечером. После смо пили вино. Смејали смо се – Сњежа се увек бринула за ведрију страну приче. Није нам се растајало, било нам је лепо.

Ненада Шапоњу и мене је 2019. Стево повео заједно са Сњежом у Темишвар, јер су му румунски Срби дали своју главну награду и имао је право да поведе два песника. И на том путовању смо се лепо дружили.

Корона нам је у последње две године одузела могућност да се спонтано виђамо. Последњи пут смо се видели јануара 2021. када смо посетили Тонтиће у њиховом симпатичном новосадском стану. Сњежа је стан украсила својим сликама. Иако је било пандемијско доба, успели смо да заједно проведемо једно топло и срдачно јануарско вече. Када упознаш Тонтиће као пар, онда знаш да је шеретски потпис испод неких електронских писама, божићних и новогодишњих порука заправо тачан: Сњежана и њен кућни пјесник Стеван.

Стево је већ тада тешко ходао, замарао се брзо. Иначе, ретко који човек се у последњих неколико деценија изгледом тако маłо променио као он. Када је био млађи, изгледао је старији због браде. Али старио је остајући младолик.

Захвалност

Дружење са Стеваном Тонтићем за мене је било благородно. Он би умео да каже:: „Припадност је одговорност”. Вредносно смо били изузетно блиски. Када ти је неко био уредник прве књиге, и то у времену када је то нешто значило, онда се то памти. Исто тако, помогао ми је да се не осјећам потпуно усамљено у одбијању караџићевске, силеџијске логике.

То ми је било битно, јер Стево је, за разлику од тадашњег мене, рокерског Југословена, одувек имао изражен, у Крајини јасно обликован српски идентитет – па је његова побуна против насиља у Босни и над Босном била изразитији морални чин. Код мене је то ишло генерацијски разбарушеније и спонтаније. Обојица смо били егзиланти у Немачкој, писао је опширно и темељно о мојим књигама. А ја сам 2015.

у Аустрији приредио репрезентативан избор из његовог песништва под називом „Свакодневни смак света”. Тако сам постао приређивач и уредник свом првом приређивачу и уреднику. Обојица смо преводили са немачког. Ти књижевне и судбинске паралеле очувале су наше узајамно поштовање и блискост и у периодима када се нисмо често виђали.

Из Стевана Тонтића, Крајишника рођеног у селу које више не постоји, предратног Сарајлије по опредељењу, а потом немачког егзиланта, невољког повратника на место трауме, Новосађанина по избору и коначно – значајног песника овог језика, доследно су свих ових деценија колико сам га знао, зрачиле честитост и – упркос свему – вера у поезију. Те особине биле су додатно прожете природном господственошћу.

Одбијао је, на готово старомодан начин, да раздвоји етичко и естетско. Није се удварао, није вређао, није заговарао ни чинио зло. Морална вертикала, ретко виђена у свету књижевних егоцентрика, проистицала је из сржи његовог бића. Неки од његових најбољих пријатеља показали су се баш у најгорим часовима његова живота као морални лилипутанци. Горчину због таквих издаја носио је кроз свет покушавајући да их схвати као парадоксалан судбински дар.

Он је, као и многи људи из Босне, био дубоко рањен ратом и братоубилаштвом: Бошњаке и Хрвате није доживљавао само као обогаћујуће Друго, већ као браћу. Кад се вратио у Сарајево, новокомпоновани, чаршијски, естраднополитички национализам такође му није гарантовао да се заиста вратио кући. А нико није могао да му врати ону изгубљену, бољу Босну која живи у свима нама.

У суштини, Стеву је кроз живот пратило дубоко трагично осјећање живота које је он носио као метафизички крст уз пуно песничког умећа и људске племенитости. Остаје ми само да кажем – збогом Стево, и хвала за све.

Стеван Тонтић (Грдановци код Санског Моста 1946 – Нови Сад 2022).

Од прве књиге (Наука о души и друге веселе приче, Сарајево 1970) објавио је тридесетак песничких, есејистичких и прозних наслова, приредио је низ антологија. Његове књиге су преведене на десетак језика.

С немачког на српски превео је, између осталог, књиге Петера Хухела (награда „Милош Н. Ђурић“), Гинтера Ајха, Кристе Волф, Гинтера Кунерта, Кристофа Мекела, Рихарда Питраса, Саида, Андри Бајелера, Увеа Колбеа, Жужане Газе, Јиргена Израела, Петера Фелкера, Андре Шинкела, Јана Вагнера, Николаса Борна, Томаса Розенлехера. Добитник је низа значајних домаћих и међународних награда – последње две су Награда „Рајнер Кунце“ (Реинер-Кунзе-Преис) у Немачкој, 2019. као и Дисова награда, 2021. у Србији.